Slava sovjetskoj mladeži

Avanture Nišlije u najsevernijem delu Rusije. Tamo gde dan i noć traju 6 meseci i tamo gde počinje Golfska struja.

Voz je jurio bespućima severne Rusije! Anastasija, moja devojka, objašnjavala mi je razliku između stepa, tajgi i tundri, a ja sam uživao u još jednoj vožnji plackartom. Krenuli smo na daleki sever drage nam planete! Krenuli smo tamo gde u ovo doba godine sunce ne izlazi jer u poslednjih par meseci nije ni zašlo. Pitao sam se da li ću uspeti da ostanem nepopravljivi romantik u sledećih petnaestak dana. Da li je uopšte moguće biti romantičan bez zalaska sunca i bez zvezda?

Belo more je bilo baš onakvo kakvim sam ga i zamišljao! Hladno. Vreme na trajektu koji nas je vozio do Solvetski ostrva prekratio sam igrajući se sa nekim novim Livingstonima koji su pravili vratolomije na severnom nebu i jeli hleb iz moje ruke. Solvetski ostrvima dominira veliki i lep manastir.

Na ostrvu nema asfaltitanih ulica, glavno prevozno sretstvo su bicikli, a komarci napadaju u rojevima. Na ovim ostrvima, koja će vas očarati svojom lepotom, lepim zelenim šumama, jezerima spojenim kanalima i čudnom tišinom, bolesni umovi Rusije su jednom davno sagradili logor. Pomislio sam u trenutku da je Staljin bio mnogo humaniji nego Tito! Staljin je svoje političke protivnike slao na mnogo prirodom bogatije ostrvo. Na ovom ostrvu postoji čak i botanička bašta koja se može porediti sa najlepšim baštama koje sam video. Ručak se tradicionalno servira u barakama u kojima su nekada svoje poslednje dane života živeli oni koji su mislili drugačije. Svi ovi podaci ubili su i poslednji tračak romantike u meni. Čekao sam da padne mrak i odem na spavanje, ali mraka i dalje nije bilo. Shvatio sam da čekam Godoa, pa sam rešio da, naoružan Autan sprejem i Biblijom ruske istorije u vidu Anastasije, prošetam do udaljenih delova ostrva. Kako Autan nije delovao, ja sam se, u stilu hrabrih ruskih revolucionara, junački borio sa brojčano nadmoćnijim komarcima. Prolio sam mnogo krvi, ali je i neprijatelj imao gubitke. Osmeh lepe Ruskinje mi je pokazao da borba nije bila uzaludna. Mrak još nije pao, ali umor je pokazao da je danu došao kraj.

Sledeće čega se sećam je da sam se probudio u plackartu. Polupijani ruski mornar mi je nudio jeftinu vodku, žena sa staklenim okom je buljila u mene, zbunjeno dete je pokušavalo da shvati kako je moguće da je moj ranac veći od njega, a ja - ja sam bio izgubljen u prevodu. U ušima mi je zvonio Kerber, u ruci karta Rusije, u glavi bol. Pokušao sam da probudim Anastasiju, ali ona mi je samo dala osmeh i okrenula se na drugu stranu. Pogledao sam kroz prozor i video pustoš.

Došli smo u grad u kome nas je dočekao veliki natpis „Slava sovjetskoj mladeži”! Zaboravljeni grad? Da ne znam da sam u Rusiji zakleo bih se da sam u Černobilju posle katastrofe. Zgrade su se srušile ili će se srušiti svakog trenutka. Mislim da je ovde vreme stalo. Antene na loše očuvanim predratnim ladama su dugačke po dva metra i hvataju sve što šušne, a izgleda da ovde mnogo šušti jer nikako ne uspevamo da uhvatimo neki razgovetan glas na radiju. Čudan je ovaj grad! Apatiti. Možda je to zbog toga što se nalazi duboko u severnom polarnom krugu? Ovde dani traju šest meseci, noći isto toliko, vreme sporo prolazi. Možda je ovde još uvek 1953.? Možda je Staljin tek juče umro pa ga oplakuje ceo grad?

Autobus firme Krstić projurio je pored nas. Iz perspektive naše lade sa dobro očuvanim sedištima od skaja i katastrofalno očuvanom limarijom, izgleda kao da se kreće brzinom svetlosti. Ograničenje u naseljenom mestu bi trebalo da bude 40!? Tako je, ali ovo nije naseljeno mesto, ovde su zgrade sablasno prazne, bez prozora, cveća ili nečega što bi biolozi nazvali živim svetom. Nema mačaka, nama pasa, nema ni ljudi. Najviše me čudi to što nema ni neprijatnog ustajalog smrada. Nema ničega.

Livada zvana fudbalski stadion je dobro pokošena. Možda je ovo rasadnik fudbalera rumenih obraza i neverovatne snage poput Aršavina? Možda se ovde stvaraju fudbaleri koji mogu Liverpulu na Enfildu da daju četiri gola na jednoj utakmici?

Mislim da ću ući u prvu prodavnicu da vidim da li je Staljinova slika još uvek tu i da li je ovo mesto čulo za Coca Colu, zejtin, beli šećer i najlon čarape. Možda se još uvek mogu kupiti samo usmrdeli loj, bajat hleb i nekvalitetna vodka?

Neljubaznost ljudi je neopisiva rečima. Nisu navikli na strance. Debela, brkata žena, ista onakva kakve rade na šalterima na železničkoj stanici, stajala je na vratima autobusa i spremno očekivala moj bodiček jer je bilo jasno da drugačije ne mogu ući u sablasno prazan autobus. “Slava sovjetskoj mladeži“ - pomislih i krenuh u napad. Posle uspešno izvedenog bodičeka Anastasija je gunđala o tome kako se baš i ne ponašam pristojno, a ja je u stilu pravog muškarca nisam slušao već sam razmišljao kako se grad odjednom menja. Video sam živo biće, video sam debelu brkatu ženu na vratima autobusa. Mom ushićenju nije bilo kraja. Izgleda da je sunce koje je brzo zamenilo kišu izmamilo ljude napolje. Lepe Ruskinje, zarobljene u prošlosti, izgleda su se vratile sa Staljinove sahrane i ulepšale sumoran grad. Odnekud su se pojavili i delovi Hibinskih planina. Nisam mogao da procenim koliko su visoke jer su vrhovi bili prekriveni oblacima. Grad je počeo da pokazuje znakove života, a na nebu je zagrmeo Suhoj SU-27, tek da nam pokaže da je Barencovo more jako blizu i da na njemu vlada severna ruska flota sa Petrom Velikim na čelu. Bio sam u magnovenju. Bio je to čudesni spoj prirode, prošlosti i savremene tehnike. Pomislio sam da ovo nije nebo za Suhoje već za nekog Tanderbolta ili dirižabl.

* „Istrebitelj!”, reče Anastasija.

* „Stvarno istrebitelj!”, ne rekoh.

Nisam bio raspoložen jer sam znao da me čeka pešačenje uzbrdo od 20 kilometara sa rancem na leđima! Nisam kukao. Čak sam se ponudio da ponesem i Anastasijin ranac. Naravno da nisam želeo da nosim dva ranca, ali sam se nadao da će moja mala Ruskinja ostetiti ironiju u mom glasu i odustati od puta u srce Hibinskih planina. Ironija, kao i obično, nije upalila. Anastasija je počela da pešači, ja sam napravio grudvu i krenuo za njom. Jul je, a ja se grudvam.

Posle nešto više od četiri sata hoda osećao sam se kao da nas je Noje zaboravo i ostavio same da se borimo sa potopom koji sledi. Ja, Anastasija koju sam izgubio negde daleko u magli koja se spustila (ili smo se mi možda popeli do oblaka), vetar, kiša i netaknuta priroda. Više nisam osećao ništa. Moj duh i moje telo su bili dve različite stvari. Koraci su bili sve teži i teži. Osećao sam da je najsevernija tačka drage nam planete sada već sasvim blizu. Nebo je, čini mi se, bilo bez oblaka, ali je od nekuda padala kiša. I baš tada, kada sam hteo da odustanem od svega, negde između planina pojavila se naša konačna destinacija, koliba Ruskog Ministarstva za Vanredne situacije. Pogledao sam u svoj sat, pisalo je da je 22:30, sunce je još uvek bilo visoko na horizontu dajući mi do znanja da mu ne pada na pamet da zađe u narednih sto dana. Zapalio sam vatru u kaminu kolibe, zagrlio Anastasiju i utonuo u san. Treba mi odmor, sutra idemo još dalje na sever, u Murmansk, da operemo noge u Barencovom moru, tamo gde počinje Golfska struja.

Na autobuskoj stanici u Murmansku čekali su nas naš domaćin, njegova drugarica i najlepši i najzanimljiviji deo njihove trojke, veliki crni pas meni nepoznate rase. Naš domaćin, novinar na lokalnoj televiziji, nije prestajao da priča. Bio sam srećan jer je pričao na ruskom, pa nisam morao da ga slušam. Pas je ćutao, ili je govorio nekim nemuštim jezikom koji je meni savršeno prijao. Našao sam prijatelja u Murmansku i bio sam srećan zbog toga. Tako je lepo u belim noćima imati prijatelja koji ćuti.

Murmansk je bio veći nego što sam očekivao. Centrom grada je, kao i u skoro svim ruskim gradovima, dominirao prospekt Lenjina i statua istog gospodina u već prepoznatljivom dugačkom, raskopčanom kaputu. Meni je i dalje bilo hladno a zgodne stanovnice Murmanska su polugole jurile na svojim rolerima. Svakako najlepši deo grada je brdo na kome se nalazi drugi najveći spomenik u Rusiji. Velika statua vojnika iz Drugog svetskog rata, sa natpisom svih gradova heroja bivšeg Sovjetskog Saveza. Murmansk je takođe grad heroj. Tu je i prelepo jezero i fini park za odmor i šetnju! To brdo, sa velikiim, baš velikim kipom vojnika je najbolje mesto za gledanje sunca kako pravi krug na nebu. Tu sam sačekao da Murmansk zaspi, sišao sam do mora i oprao noge u najsevernijem moru, baš tamo gde počinje Golfska struja.

 

 

Kika Đelić

Rođen u Nišu. Zaljubljen u letenje, zvezdu severnjaču, putovanja, fudbal, Džinu Geršon i svoju ženu.

Autostoper, nomad, kritičar, oficir, biciklista, planinar, Titov pionir i putnik.