Niš je tamo gde su "Stara Srbija" i "Real sa Nišave"

Teško je opisati prosečnog Nišliju, ali i kada to neko pokuša uglavnom se opredeljuje za jednu reč – Meraklija. Reč u koju stanu sve osobine od gostoprimljivosti i veselog duha do hedonizma koji je u ovom kraju neizostavan. „Merak“ je nedavno od strane londonskih novina „Independent“ proglašen za jednu od najlepših stranih reči koje nije moguće prevesti na drugi jezik. I upravo zbog toga ne čudi otkud toliko interesovanje za glavni grad Jugoistočne Srbije, otkud toliko turista i zašto baš ovde dolaze... Odgovor je jednostavan, dolaze da vide „Kude je taj Niš“ i kakav je taj čuveni NIŠKI MERAK.

Niš je sa preko stotinu kafana svojevremeno predstavljao pogodan poligon za sve one ljude (među kojima su bili i kraljevi,domaće i strane diplomate) koji su voleli da uživaju u vrhunskoj hrani i piću, pa su se tako vrlo često opredeljivali za dolazak u Niš.

U Nišu postoje dve ikone grada, institucije u svojim oblastima, tako različite a u isto vreme tako slične, povezane uglavnom istim vrednostima. Ne može svako da se pohvali bogatom tradicijom i lojalnošću pravih Nišlija, ali među njima svakako jesu kafana „Stara Srbija“ i fudbalski klub „Radnički“. Obe ove institucije iza sebe imaju stogodišnju istoriju, a osim toga još mnogo lepih stvari koje ih povezuju. Nekada su svi putevi vodili na Čair, a ti putevi su uglavnom, posle dobre i kvalitetne utakmice vodili do podjednako dobre i kvalitetne kafane.

Među retkim kafanama koja odiše duhom starog Niša, „Stara Srbija“ je mesto gde se okupljaju sve generacije, a svakom od njih zagarantovan je odličan provod i užitak. Na zidovima ove kafane ispisani su stihovi starogradske pesme „Udavija se jedan nišlijski kalfa“ čija se simbolika takođe vezuje za čuveni „Real sa Nišave“ i slavne dane početkom osamdesetih kada se čitava Evropa pitala „Kude je taj Niš?“.

Čak postoji i anegdota koja se često može čuti među Nišlijama, koji se pitaju: „Sve mi je jasno, ali kako to da za vikend ceo Niš stane u Staru Srbiju, to nikako...“. Ako istaknemo podatak da je kafana od otvaranja (09:00h) pa sve do zatvaranja (radnim danom do 00:00 a vikendom do 04:00h) ispunjena do poslednjeg mesta, onda nije ni čudo što se poteže ovakvo pitanje. Kontinuitet u radu i skladni odnosi sa svakim ko sedne za sto niške kafane, opravdavaju titulu jednog od najposećenijih objekata u gradu na Nišavi.

Kao dva simbola grada, kafana „Stara Srbija“ i FK Radnički povezani su na mnogo načina, a samo jedan od njih je to da je vlasnik ove kafane, Milan Đorđević, poznatiji kao Mane, pre svega veliki Meraklija ali i jedan od retkih koji je u svakom trenutku bio spreman da pomogne klubu, a za uzvrat nije tražio ništa. Materijalna korist i prisvajanje titula nikada nisu bili motiv ovog niškog ugostitelja.

Za početak pitali smo ga otkud ljubav ka Radničkom:

Za mene se to podrazumeva. Svako ko je iz Niša treba da voli i da navija za Radnički. Na utakmice idem od malih nogu, otac je me poveo kada sam imao 5-6 godina i od tada sam redovan gost na Čairu. Tada je bilo drugačije vreme, stadion je bio toliko pun da pojedinci nisu mogli da uđu nego su morali da prate prenos putem tranzistora i radia, baš kao u filmu „Tesna koža“ i čuvenoj sceni „Kec u Nišu“, to je bilo normalno u naše vreme...“ počinje razgovor Đorđević.

Govorio je o tome kako je danas vreme mnogo drugačije, a da se to najviše odrazilo na publiku koje je, nažalost, sve manje. Ali ipak, ovaj rođeni Nišlija i veliki lokalpatiota veruje da bolji dani za niški sport dolaze. I otud ne čudi činjenica da je uvek pružao nesebičnu podršku i pomoć klubu, naročito u trenucima kada je bio na dnu i borio se za opstanak.

Kaže da i dan danas kupuje kartu za utakmicu i to ne samo za sebe, već i za svoje prijatelje i saradnike, a takvu praksu primenjivao je čak i kada je bio deo kluba i Upravnog odbora u Bankovićevo vreme. Omiljena tribina mu je istok, kada mu vremenski uslovi dozvoljavaju da neometano prati meč.

Mane je nostalgično govorio o atmosferi koja nedostaje u gradu, a koje je bilo „u ono vreme kada je Radnički igrao pred punim tribinama“. Kaže da se drugačija energija osećala u klubu i oko kluba, u gradu gde su nekad svi trčali da igraju fudbal, a sada su svoju putanju usmerili ka severu zemlje. Složili smo se sa njim da mnogo više sredstava treba uložiti u sport, ali da to ipak nije presudni faktor. Potrebna je zajednički usmerena energija i saradnja svih ljudi okupljenih oko kluba, i tada bi Radnički imao zasluženo mesto u Srbiji: „Radnički bi trebalo da u svakom trenutku bude minimum na trećoj poziciji po kvalitetu i radu. Ne zaslužuje mesto ispod toga“- kaže Mane.

Kao veliku prednost ističe TRADICIJU koju Radnički ima i kaže da je to nešto što Nišlije treba da cene, da se pozivaju na nju i da je veličaju, jer to nema svako. A složićete se, to je nešto što se godinama gradi i stiče, nemoguće je na bilo koji drugi način zaslužiti ili dobiti tradiciju.

Pored mnogih poznatih ličnosti i uglednih ljudi iz javnog života, ne samo iz naše zemlje nego i iz inostranstva, česti gosti ove kafane su i bivši i sadašnji fudbaleri, članovi stručnog štaba i Uprave, ljubitelji kluba okupljeni sa istom idejom – da se neguju lokalpatriotizam i hedonizam.  Nedavno je i šef stručnog štaba Milan Rastavac bio Manetov gost, koji je iskoristio priliku da razmeni par rečenica i saveta sa našim stručnjakom. On je samo jedan od mnogih koji je zadovoljan i pun utisaka napustio kafanu na Trgu Republike.

Jedan od najuspešnijih niških ugostitelja iskoristio je svoj položaj kako bi klubu umanjio redovne troškove i omogućio mu lakše funkcionisanje, a koliko je bilo u njegovoj moći toliko je bio spreman da pomogne. Klub je mnogo puta „izbegao“ troškove ishrane i uopšte troškove oko svih zvaničnih lica koji su bili gosti kluba sa Čaira. Za takve postupke nikada nije tražio priznanje niti poštovanje, jednostavno, radio je to iz ljubavi prema klubu i želje da mu omogući bolju egzistenciju.

U skladu sa time, potpredsednik niškog superligaša, Mr Bojan Marinković – Bojzi ispred kluba se zahvalio Manetu na svemu što je do sad uradio:

Zahvaljujem se u ime kluba i u svoje lično ime, mom prijatelju Milanu Đorđeviću, za doprinos i nesebičnu pomoć koju nam je oduvek pružao.“- kaže Bojzi koji je takođe rado viđen gost niške kafane.

Postojala je, i još uvek postoji ideja, da svakom ko kupi ulaznicu za meč Radničkog, bude omogućen popust od 20% u kafani, ali ona još uvek nije realizovana. Što ne znači da neće biti...

U planu su još mnoge zajedničke aktivnosti ovih dveju institucija, a i o tome će biti reči na našem portalu, kada za to dođe vreme. Uglavnom, zahvaljujući pravim Nišlijama, kakav je Milan, za naš klub nema zime. Dok svako bude na ovakav način pomagao, bio spreman da bude „heroj iz senke“, da ne traži ništa za uzvrat i iskače iz okvira srpskog mentaliteta, Radničkom će biti dobro! Sa druge strane, njemu će na najbolji mogući način biti uzvraćeno, život će biti pun prelepih događaja, pun do poslednjeg mesta, baš kao što je i kafana „Stara Srbija“...

Do tada, neka se vrati ono zlatno vreme „Reala sa Nišave“, kada su svi putevi vodili na Čair a završavali u kafani, da se uz „po jednu“ nazdravi i proslavi istorijski uspeh. Živeli!

 

S.Mirković