Ženo, operi mi noge

Dogodovštine našeg doktora, Nišlije, u Nemačkoj.

 

Setih se skoro jedne interesantne pričice sa proleća minule prošle godine.

Dalazim ja na posao, krece radni dan, kad evo ga kolega iz moje radne sobe, Nemac, i kaže:"Ej, imam jednog pacijenta iz Srbije od noćas".

"E...kako se zove?" - pitam ja onako reda radi, ne okretajući glavu, a on mi reče neko muslimansko prezime sa "ić" na kraju.

"Zvuči kao da je iz Bosne" - izjavljujem, i dodajem:"ili iz zapadne Srbije".

"Bas ću da ga pitam" - kaže kolega, "a iz kog si beše ti mesta"?

"Niš" - odgovaram.

Sutra, sedimo nas dvojica u sobi i pišemo neka otpusna pisma, kad evo ga Nemac:"Ej, pitao sam onog pacijenta i mnogo se obradovao kad je čuo. Kaže i on je iz Niša. Pazi, ima oko 50 godina i deluje ono...u mladosti mu ne bih baš stajao na putu". "Inace, bas treba da mu se objasni neka dijagnostika pa da potpiše, pa taman možes da svratis kod njega pošto ne priča nemački" - dodaje.

Sad, jes to bilo otprilike vreme karnevala, ali tu zajebanciju nisam baš očekivao. Uzmem ja zato dotični obrazac popodne i u sobu kod naše gore lista. Ulazim..., na krevetu sedi...CIGA! Prike hladan kao špricer, faca pokeraška, kao da ima keca u rukavu i da igra u veliku lovu, po rukama sav tetoviran. Identitet lako utvđujem, po zanimanju - traži azil. Čovek mi tu odmah lepo skicira mesto stanovanja:"Ti si iz Niša? I ja sam. Gde živis? Ja sam ti ono kad pređes most, pa zavrneš prema Panteleju...".

Sad, krene on tu sa onim - ova, pa ona ulica..., ja nikad nisam znao ni imena 70% kolega iz grupe i profesora na faxu, a još manje neke tamo ulice po Panteleju, ali ga sačekam da on tu u zanosu dođe do poslednjeg žbuna u dotičnoj ulici, i onda krenem da mu pojasnim ono zbog čega sam dosao. Tece tako prica, kad u jednom trenutku povlači Ciga desno stopalo iz papuče, kad sa gonjeg dela stopala sevne, zelenom bojom tetovirano:"Ženo operi mi noge". Strateški dobro raspoređenim ugrizima donje usne izbegavam napade smeha. Na kraju se pozdravim i izađem.

Kad sam se ponovo našao sa kolegom u sobi, ispričam mu priču i tu krene erupcija smeha da je kolega iz susedne sobe došao da pita šta je toliko smešno. E sad, igrom slučaja, sutra vizita i ja nisam mogao, a da ne ispricam šefu dotičnu priču. Reko bih da oberarctkinjama to nije bilo baš toliko smešno, ali šefu je probudilo interesovanje.

Tako, kad smo ušli kod priketa u sobu, posle kratkog medicinskog razgovora, pita šef za neku tetovažu:"A šta je ovo"?

Ja sam naravno tu posrednik. "Papagaj" - kaže, pa kažem.

"A, papagaj..., da, da..." - kaže šef.

Pošto je inače materijala bilo još u izobilju, idemo dalje. Upuštamo se u mračnu prašumu ljudskog uma. Prolazimo kroz uspomene iz kafane, sećanje na ideje proletarijata, neizbežne uspomene sa magistrale (kod ovih poslednjih nije bilo suvišnih pitanja), i nalećemo na Dragana.

Sef pita:"A, šta je ovo? ", "Dragan - to je često srpsko ime" - kažem ja.

Šef trazi pojašnjenje:"A ko je Dragan"? "Ko je Dragan" - prenosim dalje? Ciga će hladnokrvo, pogledom koji ne ostavlja prostor za nejasnocu:"Dragan? A, pa to ubacili onako".

 

Nikola Marković